Gledam ga kako drži šrafciger u ruci, gledam i verujem, ma ne, želim da ovog puta zablista i da ga mama pohvali, jer sve je manje vredno od njenog osmeha i sjaja u očima.

A on se ne da, uzima metar, ona uzdahne, uzima olovku da obeleži, ona cokće, ma škripi zubima kao da treba njima da prereže kesu gde su tiplovi, jer ona ćerka vrsnog zanatlije, udala se za čoveka koji ne zna tipl da postavi.

Ona koju su najveći majstori zagledali i obletali, izabrala je njega za životnog partnera, ne, već, za životnog pantera, jer tako je izgledao i šarmirao je.

Crn, snažnijih ramena, prodornog pogleda ispod obrva, a ona vatra, plavuša, vrckava, oštroumna.

Eh, sad, ko je tada kad su se upoznali razmišljao o šrafovima, ma ko je tada razmišljao o bilo čemu, osim o zagrljaju toplog pantera koji joj je svojom snagom mutio pamet i mozak.

Seća se svega kao da je juče bilo: muževan i snažan, karakter pravedan i nesalomiv, kao kakva stena granitna. Kad ga ona gleda, čini se da bi ceo svet zgromio za nju da je trebalo…

I sve joj to prolazi dok ga sada gleda, sada kad drhtavom rukom maše šrafcigerom – kao da šara po vazduhu neku mudrost svojih starih, jer mi smo publika koju treba da očara, i nju.

. . .

Objašnjava nam proceduru: “…korak jedan, pa da zabeležim ovde gde ću rupu da izbušim” , ona cokne, već očekivano.  “A onda, bušilica, i gotovo, očas posla. Ne znam što ovi majstori toliko buke prave oko ovakvih stvari.”, i namigne publici.

Majka ga gleda – je l’ on to njoj nešto govori…