Zazvonio je fiksni.

Ko još koristi fiksni?

Mi. On. I ja.

Kad ljubav zvecka tamo gde svi ćute.

“Ti si sve što sam mislio da ne ide zajedno. Ti si moja Luna. I moj dan. I moj dah. S tobom mogu sve.”

Glas u 23:00.

Šum linije.

Šum u meni.

“Niko te neće voleti kao ja.

Razumeš? Niko!”

Ćutim.

Neko mora da preseče.

Jer ovo nije više dijalog.

Ovo je nastavak monologa koji me melje.

“Ljubav” – kaže.

“Ljubav treba da cveta.”

Ali mora prvo da proveri – jesu li svi zaspali kod kuće?

A svi… sam ja.

Kad kaže „ljubavi“, drhti mu glas.

Kad psuje – još jače drhti.

Kad šapuće da odlazim – trese se cela linija.

Držao me. Jako.

U očima – sjaj.

U telu – vuk.

U zagrljaju – stena.

Ali puca i stena.

Tiho. I iznutra.

Verovala sam da može bolje.

Da je crv sumnja, a ne istina.

Da je ljubomora samo senka u svetlu.

Da kad voliš, slep si i ne pitaš.

Svet bi stao kad me zagrli.

Vuk.

Moj.

Snaga. Nežnost. I glad.

Sve dok nisam postala plen.

A nisam rođena da me neko lovi.

“Daj mi vremena”, kaže.

“Tvoj vuk te moli. Svašta sam prošao.”

A ja trčim.

Bosa.

Po staklu.

Ulica peče pod tabanima.

Bez daha. Bez snage. Bez iluzije.

Bežim od sjaja koji sam mu dala.

Zatvaram vrata kao u filmu.

Samo još jednom, kuca.

“Samo još jednom”, kaže.

“Ti mi osvetljavaš put.”

A ja?

Ipak sijam i ćutim.

Od muke. Od tuge.

Od prevelike tuge.

Tuge koja te izjeda i dok ćutiš i dok lažeš da si dobro.

U glavi – vrtlog.

Osmesi. Ruke. Poruke. 154 poziva od 23.

Jer ako nisam kod kuće – gde sam?

I dalje sijam, jer sam izabrala da ne budem plen.

Sijam, jer sam odbila da budem uteha nekom ko beži od sebe.

Sijam, jer sam rekla “dosta” dok još nisam rekla “nikad više”.

I da – boli.

Ali bol nije neprijatelj.

Bol je znak da si živa.

Svet stane kad izabereš sebe.

A ja sam stala.

I sijam.

I više se ne javljam u 23.

Može se i tako.