Vučem se kući s posla.

Sunce me ne greje – ono mi se sveti.

Prži me po temenu, ramenima, po živcima.

Asfalt blista kao da se grad topi iznutra.

Gradski prevoz?

Ma kakvi.

I ovi i oni, svi mi – svi tabanamo.

Bez hlada, bez pravca, bez odgovora.

Ali dobro…

Šta je to za mene – ženu koja je slučajno pretrčala 10 km na BG maratonu?

Nisam ni znala da mogu.

Ali mogla sam.

Problem nije snaga.

Problem je štikla.

Deset centimetara visine,

crveni kaišići što seku preko prstiju –

tanji od strpljenja, tvrđi od institucija.

Zarivaju se u kožu da ostave trag.

Da neko zna da sam išla ovuda.

Mali i domali prst su u napetom savezu.

Tolika bliskost je već agresija.

Svaki korak je pretnja miru.

A sandala škripi, a sa njom i ja.

Autobusi prolaze.

Prazni. 

Nepristupačni.

Ne staju.

Ni na stanicu, ni na znak, ni na zdrav razum.

Idu kao da u njima nema mesta za običan život.

I vičem:

„Jao, šta ću da radim ako bus STANE NA MOJOJ STANICI!?“

Jer ako stane – nema drame.

Nema priče.

Onda sam stigla.

Onda je sve… u redu?

I evo me.

U busu.

Sedim.

I shvatim – nije strašno.

Ako treba da tabanamo svi – i oni i ovi i svi mi – to je u redu.

Možda je to tajna preživljavanja u ovom gradu, u ovoj zemlji: svi idemo, svi se kuvamo, svi čekamo.

Samo se neki smeju dok čekaju, a neki psuju.

Ja danas biram da se smejem.

Mali i domali prst se prvi put ne dodiruju.

Gledam ih i smešno mi – kao da su se posvađali posle razvoda i sad svako sedi u svom ćošku.

Vozač ne viče. Klima duva.

Ništa ne gori – osim mozga.

Jer kad sve konačno funkcioniše – kad se ništa ne raspada, kad se ne mora trčati ni pravdati…

Shvatim i da je to malo zastrašujuće.

Jer kad nema buke spolja – ostaneš sa onom unutrašnjom.

Onda ostanem ja.

Sama sa sobom.

Bez buke. 

Bez izgovora.

I gledam svoja posla.

Sijam – doduše, više kao pregrejana limenka na suncu,  ali hej… sijam.

Može se ovako.