Emancipacija. 

Ideš na kafu s drugaricama, a decu si ostavila samu sa mužem?!

Zove je majka.  

Ne pita kako je.  

Samo sipa:  

„Zar ti to liči na dobru majku?“  

„Deca plaču, a ti piješ espreso!“  

„Nek’ si ti emancipovana!“  

„Zna se šta je ženin prioritet — porodica,a ne kafići!“  

„Nećeš valjda da ti muž postane ibebisiterka?!“

Ona ćuti.  

Sedim preko puta nje.  

Šolja u rukama. Krugovi od kafe na stolu.

„Znaš šta je najgore?“ — kaže mi.  

„Ja sam im skuvana kafa.

I doručak.

I bebi kašica.

I nasmejana žena.

I oprana pelena.

I veš ubačen u mašinu.

I tašna spremna za posao.

I pas prošetan.“

Pauza.  

Duboka.

„A sad sam i zločin jer sedim 20 minuta i smejem se s tobom.“

Pogled joj bljesne.  

Kao da je negde između rezignacije i revolucije.

„Hej… Sećaš se mog šefa? Javili su mi iz firme…“  

Kafa zastane na pola puta do usana.

“Dobila sam pohvalu. I jedan ozbiljan projekat. Napokoooon ha ha.“

Osmeh joj nije pobegao slučajno.

Bio je izbor.

„Neka misle da sam pobegla. Možda i jesam. Ali sada već u 25 minuta kafe — i to bez

krivice!“

Ja samo ćutim.  

Sijam.  

I gledam svoja posla.

Može i ovako.