Podsetnik: Pas ujeda, ja samo sijam!
Ne pišem da bi me voleli.
Ne pišem da bih zvučala pametnije.
Ne pišem da bih sakrila ono što u meni drhti, već zato što drhtanje nije slabost.
Pišem jer sam godinama slušala kako se ćuti.
Kako se trpi.
Kako se prećutkuje.
I kako se onda, ni iz čega – eksplodira.
Na pogrešnu osobu, u pogrešan dan, u pogrešan život.
Nisam bila žrtva, ali biram i kad izbor podseća na kaznu.
Od dve loše opcije – uzmem onu koja me ne ponižava do kraja.
I stanem iza toga.
Ne tražim saučešće.
Ne tražim objašnjenje.
Platila sam sve, i pečatom, i žuljem, i ćutanjem.
I da, volela sam da sijam i kad me to koštalo.
Sijam i za svoje greške.
I za svoj račun.
Jer svetlost je svetlost čak i kad je izvučeš iz mraka.
Pas ujeda, ljudi grizu, a ja samo sijam.
„Istraživanja pokazuju da ljudi koji veruju u sopstvene sposobnosti imaju značajno veće životno zadovoljstvo. Čak i kada se suočavaju sa izazovima.” (Izvor: PMC – korelacija self-efficacy i životnog zadovoljstva, 2024)
Neka ih zbuni mirnoća.
Neka pogreše u proceni.
Neka misle da je tišina slabost.
Neka nauče.
I zato pišem.
Ne, nisam “influens” ništa.
Nemam filter koji pegla bore nastale od nesanice i sabijanja emocije.
Ne nudim rešenja, nudim samo ogledala.
Ako se u nekom od njih prepoznaš, zadrži ga.
Ako ne, idi svojim putem.
Ovo su moja posla.
I koštaju.
Ali ako si žena koja je vodila razgovore u glavi, a koje nikada nije smela da izgovori naglas – onda već znaš da si na pravom mestu.
Ma gledam svoja posla.
Što ne znači da me nije briga.
Već da imam ograničenu količinu svetlosti i da moram da je koristim pažljivo.
Nisam ovde da pregorevam za druge.
Ovde sam da sebe ne ostavim iza sebe.
Ako te tekst dotakne, to nije zato što sam pogodila temu.
To je zato što smo možda, ipak samo možda, imale isti osećaj dok smo pamtile u različitim sobama.
Dobro došla.
Ovde ne moraš da se pretvaraš i biraš.
Samo gledaj svoja posla, i sijaj.
Moze se i tako.
