Imam 52.  

I ne znam ko je poslao dopis da BAŠ JA treba da budem i lepa i smirena, i ćerka, i liderka i prijateljica, i fit i odmorna i dostupna i zahvalna… i, naravno, nasmejana.

Da optimizujem procese.  

Da balansiram budžete i raspoloženja. 

Da donesem poklon na slavu.  

Da pazim unuka (nemam ga, ali eto).  

Da ne pravim talase.  

Da ne budem „teška“.  

Da ne budem “tvrdoglava”.

Da budem uzorna i slobodna — ali ne previše.  

Da znam kad treba da ćutim. A kad progovorim — da to bude mudro, ali nipošto previše lično.

I kad se sve završi — da pitam treba li još nekome nešto.

A kad se umorim, pitate me: 

„Jesi dobro?“  

Kao da sam klupa — pa ako pukne letvica, biće šteta.  

„Pa što nisi rekla da ti je teško?“

Jesam.

U osmesima.

U stisnutim zubima.

U suzama.

U tišini.

Jer JA sam ta što „sve može“.

I znate šta?  

Ja mogu.  

Ali — više ne moram.

Nisam kukala. Jer nije imalo svrhe.  Niko ne bi čuo. Zato sam ćutala.

A sada — kada sebi najviše trebam — govorim.

I govorim jasno:  

Dajem sebi dozvolu da budem „gluva“ za sve što me sputava.  I da budem — baš onako kako ja hoću. 

Ne iz otpora — već iz znanja.  

Ne iz umora — već iz snage.

Možda baš zato sada sijam najjače.  

Ne jer je sve savršeno, već jer sam sebi napokon rekla: „Tu si. I tu pripadaš.“

Imam 52.  

I baš vam samo ja trebam.  

Ali sada — trebam i sebi. 

Može se i ovako.