Mlađa prijateljica mi dolazi na kafu.
On je opet negde otišao „časkom“.
Ranije je to bilo do prodavnice, do kladionice, do teretane…
Sad je to postalo, do ko zna gde.

Priča mi redom.
Prvi put je Miša časkom odlazio do prodavnice, a kad se ona naljutila i ostavila ga, razboleo se.
Nije išao na posao, smršao, njegov brat dolazio da je moli da se vrati, da se pomire.
A Mišina majka joj rekla: „Lepa si mi, eto. Pa deca će vam biti lepa. Jedva čekam da ih šetam.“
Ona se vratila.
Ali ne pre nego što mu je, u onom victory momentu, rekla:
„A sad više nikad nemoj da kažeš da ne znam jaje da ispržim i košulju da ti opeglam.“

Drugi put, teretana.
„Mišići atrofirali“, kaže on.
A ja se setim one devojke sa recepcije što joj je „čuvao ključeve od ormarića“.
Mislim se, ko zna šta joj je još „čuvao“…

Treći put, on opet ode negde, nema ga danima, pa bi da joj se vrati.
Brat opet dolazi, ali od Miše ni glasa:
“Smršao je deset kila. Od nervoze zbog tebe počeo je da gubi u kladionici. To ga pojelo.“
Mislim se, eee, ovo je barem najiskrenije do sada.
Umešao se i Rade, njegov najbolji drug. Pitao je, treba li joj šta, dok se ne pomire.

A onda se seti šta joj je majka rekla još prvi put kad su raskinuli:
„On nije dobar. Ali to je sve zbog tebe. Nisi skromna. Nisi umiljata – umiljato jagnje dve majke sisa, a ti to nisi ccc.
Znaš kako se za ženu kaže: domaćica u kući, dama na ulici, i ono treće, a ti ništa od toga.
Jaooo samo da ne ostaneš neudata.“