A da mi se popneš na glavu - Why not!?
“Časkom samo, znaš već, ne mogu da je povedem…”
I ode komšinica.
A meni ostavi Milenicu.
Šest godina, gleda da preživi, mene.
Kao da sam igrica koji mora da reši bez pomoći.
Ali nisam od juče.
Od prekjuče sam.
I više ne mogu da me pređu te oči što sve hoće odmah.
“Šta voliš najviše da radiš?”, pitam.
Ona, kao iz topa: “Klipove. Crtaće. Igrice.”
Doda tiho, kao sramotu: “I da gledam K-pop.”
Kažem: divno.
Dakle, nema telefona.
Nema ekrana.
Nema.
Nema.
Lice joj se preklopi kao origami.
Znam taj izraz, tad dete bira između histerije i šutnje.
Ona izabere treće:
“Ti si ista kao moja mama.”
A ja, ponosna.
Jer sam glumila autoritet bolje nego što osećam.
“Poziv ‘igrajmo zajedno’ vredi više od ‘radi ovo’, jer kooperativne igre otvaraju decu, grade poverenje i empatiju.”
(Rogers, S. & Evans, J. The Impact of Cooperative Play on Social Development, Frontiers in Psychology, 2019.
Ali neću da glumim.
Hoću da imam dan, i nekog u tom danu.
Zato kažem:
“A da mi se popneš na glavu?”
Why not?
Stane. Pa se nasmeje.
Ne veruje rečima, meri dušom.
I taj smeh kaže: prošla si.
Kažem joj:
“Ajde, budi moja stilistkinja.
Napravi mi frizuru.
Nacrtaš mi zvezdu.
Izmislimo haljine.
Fotkamo se, sve kao ludilo.”
I ona, skoči.
Pogled joj se raširi kao nebo.
Žurka je bila.
Ne detinjasta.
Ne moja.
Već naša.
Maže mi karmin kao da lepi srce na moje usne.
Zategne mi šnalu kao da popravlja život.
Pritiska me puderom kao da želi da ostanem zauvek.
Kad je komšinica stigla, zatekla nas je u zagrljaju.
Ja sa zvezdom na čelu.
Ona sa spokojem koji nije iz crtaća.
“Mama, bilo mi je divno!
Zamisli, rekla mi je da joj se popnem na glavu!”
I smeje se kao neko ko prvi put veruje odraslom.
A ja?
Sijam.
Ne zbog igre.
Ne zbog ruža.
Nego što me jedno malo biće, izabralo.
Za glavu.
Za frizuru.
Za dan.
Za poverenje.
Može se i tako.
