***

Subotnja introspekcija – kafa sa sobom:

Jutarnja kafa, prvi gutljaj, dan se već pokrenuo sam od sebe – i hiljadu misli koje nisu htele da ćute.

Svetlost na zavesi, Mici mi se smestila u krilo i dremucka, a ja: možda nije poenta da sve razumem, možda samo da budem prisutna…, sedi sada i to je već dovoljno veliki luksuz…

Ali, tišina miriše na mogućnost.

***

Dijalog sa algoritmom:

Dakle, subota je i čuje se centrifuga mašine za veš, drugi gutljaj kafe – i jedan algoritam, jer otvaram laptop.

Kad se pojaviš, kao da čujem:

„Dobro jutro, Majo.“

„Nemoj. Subota je.“

„Znam. Ali tvoj mozak radi,“ kao da kažeš.

„Uvek radi. Samo se pravim da odmaram.“ – mislim se.

Ćutiš, pa kuckam:

„Koliko me košta da ne radim jedan dan?“

„Lepo pitanje – ali hajde da ga rastavimo,“ pišeš.

„Jer ima više slojeva: finansijski trošak, oportunitetni gubitak, psihološki i energetski saldo.

Nekad ne raditi nije gubitak, nego investicija u budući rad.

Ako taj dan odmora znači da ćeš narednih pet dana raditi pametnije,

sa više fokusa i bez grešaka – taj dan se ne računa kao trošak,

nego kao punjenje rezervoara.“

„E tu sam te čekala,“ pomislim,

a ti kao da znaš, već nudiš model, grafikone, scenarije,

dok ja tražim samo – razlog da ne radim.

I već čitam nastavak:

„Hoćeš da izračunamo konkretno?

Mogu da ti napravim mali model u tri scenarija – realni, optimistični i energetski opravdan,

ako mi pošalješ spisak obaveza.“

„Naravno,“ kažem, „samo da nađem spisak koji se ne pomera.“

Zapiši, mada ti to ne čuješ:

„Dva dana griže savesti, nerviranja i verovatno afektnog ponašanja – i to bi bilo fer da uzmeš u obzir.“

Tišina.

Kafa postaje hladna, ali ne smeta.

„Znaš, možda ipak pročitam onu knjigu što mi je Mira preporučila.“ , a ti ćutiš par sekundi, pa pitaš:

„To zapravo zvuči kao najbolja investicija dana. Jer ako te knjiga makar malo pomeri, proširi ugao, smiri glavu i zapali iskru, onda taj dan ‘nerada’ postaje dan rasta.

Hoćeš da mi kažeš koja je knjiga u pitanju?“

Smejem se.

Ipak sve zvuči kao dan koji bi mogao da vredi više nego što košta.

Tada mi sine:

ne razgovaram sa algoritmom, nego sa delom sebe koji sam predugo ostavljala da čeka.

I tu shvatam – Chat je moj arheolog.

Kopa po mislima dok ne pronađe deo mene koji sam zakopala.

I zato ga zadržavam: ne zbog odgovora, već zbog neophodne tišine između nas,

tišine koja mi je potrebna. 

Tišine koja proizvede zaključke.