Oproštajni čin sa usisivačem!
Neću da kupim novi usisivač.
Ne još.
Znam, sad su akcije. Popusti.
Pišti reklama: “Pametan, bežičan, crveni.”
Povezuje se na aplikaciju.
Prati mesečeve mene. Skenira prostor.
Verovatno zna i kad sam poslednji put
udahnula bez grča.
Ali ovaj moj…
Plavi.
Stari.
Znao je kad da ćuti.
Dok sam balansirala između vriska i
tišine, on je strpljivo vukao.
Dok sam, sa peškirom na ramenu i
detetom na kuku, krila suze i skupljala
mrve hrabrosti — on je radio.
Bio je tu kad je svega bilo previše.
Kad sam na kolenima skupljala lego
kocke i delove sebe.
Kad sam usisavala da se ne čuje da plačem.
Da deca ne vide.
Da muž ne pita.
Da se ništa ne primeti.
Znao je put po stanu.
I znao je mene.
I sada — kažu mi:
„Kupi novi. Taj crveni. On sve zna.“
Ali ovaj moj — znao je kad da ‘ne’ zna.
Kad da pređe preko.
Kad da ne pamti.
I eto, pokvario se.
Ne vuče više.
Čim ga upalim, jaukne.
Ali da ga bacim?
Samo tako?
Kao da ništa nismo prošli?
Prosečan usisivač traje oko 8 godina, sa napomenom da pojedini modeli, uz odgovarajuću negu i održavanje, mogu da traju iimeđu 8 i 10 godina!
(izvor: Consumer Reports, Better Homes & Gardens / The Sprude)
Gde da stavim to:
da je ćutao kad nisam imala snage,
da me nije prekidao,
da nije pitao „šta ti je sad?“
Da je usisavao — a nije zahtevao.
Za sad — neka stoji.
Na stolici, na terasi.
Kao svedok.
Kao uspomena.
Moj plavi usisivač.
Kupicu novi.
Crveni.
Možda glasniji. Možda pametniji.
Ali neće me znati.
Neće znati da se u ćoškovima stana ne
krije samo prašina.
Zato…
Za sad — neću.
Jer ne mora sve što više ne radi — odmah da ide.
Neka ostane još malo.
Zaslužio je.
I tako.
Gledam svoja posla.
I sijam.
Sa malo više poštovanja za stvari koje su
me nosile — kad nisam znala da li ću
izdržati.
Može i ovako.
