Stojim u redu, čekam da platim. 

Dva su reda zapravo, u jednom sve funkcioniše. U drugom, sistem ne radi.

Ja sam u prvom, ali priča se dešava u drugom.   

Tamo, jedna žena.

Ne, dama.    

U korpi: banana, bela čokolada, kore za pitu, papir za pečenje, pasta za zube… i jedan divan šešir za plažu.

Taj šešir je prošao stroge filtere, da se uklopi, da se opravda, da se dopusti.

Uz sve to, propustila je jednog čoveka da prođe ispred.

Doterana.

Nasminkana.

Nasmejana.

Vaspitana da poštuje red, i pred onima koji ga ne poštuju.

Pristojna, ali ne i naivna. Sve po malo.

I strpljenje.

I „moranje“. I taktike.    

Vidim je.

Lice mi poznato.

Kao mnoge od nas.    

Vidim kad joj kasirka kaže: „Može isključivo karticom.“    

Pauza.

Umesto vike, uzdaha, rolanjaočima, nastane mir.

Sjaj.    

Dama se osmehne.

Zasija.    

Okrene se i, izađe iz reda.

Bez bunta, bez reči.

Samo s osmehom.    

Šešir ostaje u korpi.

I da može, verovatno bi žalio što nije završio na toj glavi.

Preokret.

    Pobeda.    

Jer, ne mora.    

I ne zbog kartice. 

Već zato što je izabrala da više ne mora.

Ne mora da se uklopi.    

Ne mora da kupi.    

Ne mora da objasni.    

Ne mora da se povinuje.    

Jer postoji druga opcija.    

Njena.    

I ona ju je upravo izabrala.    

Na njenom licu, sjaj i osmeh.    

Pobeda!   

A ja?    

Nisam pitala ništa. Meni je sve već bilo jasno.   

Ja sam samo gledala svoja posla. 

Nastavila da sijam.    

Još jedna pobeda…

Može se i tako.