Letnja noć. Sve otvoreno.
Stan iznad – sabijeni bes na ženskoj vilici.

Ne razgovaraju.
Ne raspravljaju.

On viče. Ona ćuti.
Pa nešto tresne.
Pa ona jekne.

Skidam štikle.
Ne da odmorim noge.
Nego da čujem jasno.
Da ne preskočim šamar zbog zvuka pete.
Da budem spremna da ga vidim, prepoznam – i dam znak.

Jer dok sve službe dođu – biće kasno.
Ovo je trenutak kad ne zoveš samo broj, nego prizivaš pogled onog ko može da pomogne sada.

Hodam bosa. Pločice hladne.

Inače to volim.
Večeras – ne prijaju.

Zamišljam ga gore.
Muško u ogledalu.
Krupan kad se dere.
Mali kad ga pogledaš u oči.

Preko puta – komšija policajac.
I on budan.

I onda – zvuk.
Oštar.
Onaj što prekine i vazduh i misao.
Šamar.

Stajem na terasu.
Ne bežim. Ne krijem se.
Stojim, bosa, i sijam.
Ne kao ukras – nego kao signal.
Kao poziv. Kao znak.
Ona nema vremena da ga zove – ja imam.
Ja sam ovde.

Gledam njega. On gleda mene.
I zna.
Zna jer vidi.
Vidi bes, vidi bespomoćnost, vidi sjaj koji je poziv, a ne dekor.

Gleda uniformu što mu visi na čiviluku.
Zna da ne bi trebalo.
Zna da ne piše nigde.

Ali dovoljno, video je moj pogled.
Obuva se.
Ulazi.

Šamar.
Ne običan.
Onaj “stručan”.
Onaj što mu zvoni jače od svih reči koje nikad neće čuti od žene.
Onaj što se pamti duže od prve rečenice iz policijskog zapisnika.
Onaj što kaže – sad si udario nekog svog ranga.

A ja?
Bosa.
Na pločicama.
Na ivici noći.
Na granici mučnine.

Zasijala sam.
Nemo.
Jasno.
Kao podrška.
Kao znak.
Za nju. Za njega. Za istinu.

Kad svi drugi žmure.
Sijam.

Može se i tako.