Ima mesta do plafona!
Gledam ga kako drži šrafciger u ruci, gledam i verujem, ma ne, želim da ovog puta zablista i da ga mama pohvali, jer sve je manje vredno od njenog osmeha i sjaja u očima.
A on se ne da, uzima metar, ona uzdahne, uzima olovku da obeleži, ona cokće, ma škripi zubima kao da treba njima da prereže kesu gde su tiplovi, jer ona ćerka vrsnog zanatlije, udala se za čoveka koji ne zna tipl da postavi.
Ona koju su najveći majstori zagledali i obletali, izabrala je njega za životnog partnera, ne, već, za životnog pantera, jer tako je izgledao i šarmirao je.
Crn, snažnijih ramena, prodornog pogleda ispod obrva, a ona vatra, plavuša, vrckava, oštroumna.
Eh, sad, ko je tada kad su se upoznali razmišljao o šrafovima, ma ko je tada razmišljao o bilo čemu, osim o zagrljaju toplog pantera koji joj je svojom snagom mutio pamet i mozak.
Seća se svega kao da je juče bilo: muževan i snažan, karakter pravedan i nesalomiv, kao kakva stena granitna. Kad ga ona gleda, čini se da bi ceo svet zgromio za nju da je trebalo…
I sve joj to prolazi dok ga sada gleda, sada kad drhtavom rukom maše šrafcigerom – kao da šara po vazduhu neku mudrost svojih starih, jer mi smo publika koju treba da očara, i nju.
Mi gledamo iz znatiželje hoće li ovom čoveku ostati šrafciger u rukama, jer ako poleti, nisam sigurna gde bi završio, u kakvu bi se glavu zabio…
Objašnjava nam proceduru: “…korak jedan, pa da zabeležim ovde gde ću rupu da izbušim” , ona cokne, već očekivano. “A onda, bušilica, i gotovo, očas posla. Ne znam što ovi majstori toliko buke prave oko ovakvih stvari.”, i namigne publici.
Majka ga gleda – je l’ on to njoj nešto govori?
Njoj, ćerki čoveka kome za bušenje rupa i postavljanje bilo čega, ama baš bilo čega po zidovima, nije trebala procedura…
I taman kad je krenula da zausti sve svece i okrene očima, mi čujemo bušilicu.
Tako, mi deca, gledamo taj nemi paralelni ples između njih, ne razumemo zašto je to sve potrebno, ali gledamo i dalje.
On bušilicu drži sa dve, potom jednom rukom, kao da u rukama ima tajni mehanizam kojim će spasiti svet, zapravo svoj svet, a krajičkom oka prati munje koje sevaju po prostoriji, bori se sa njima i pravi se da ne čuje reči, ili bar deo reči od buke koju pravi bušilica.
„Zato se svađajte — jer parovi koji argumentuju na pravi način zapravo jačaju vezu.“
Izvor: NPR segment “How better arguments can strengthen relationships” (WBUR), koji objašnjava da relativno srećni parovi ne raspravljaju manje — oni se jednostavno bolje raspravljaju, a dijalog s poštovanjem može postati katalizator rasta i produbljene povezanosti.(https://www.wbur.org/hereandnow/2025/06/12/arguments-relationships?utm_source=chatgpt.com )
Buši on kao da mu je poslednje, kao da će izbušiti neku novu crnu rupu u svemiru da nestane kad očajan bude morao, a ima osmeh u uglu usana.
I tako – igraju oni.
Mi ćutimo, čekamo, jer u vazduhu je neka čudna atmosfera, ne znamo hoće li da se desi fijasko ili fešta, ne znamo hoće li pući i kome nit strpljenja, sa koje strane?
Tata je izbušio i drugu rupu, i kad je konačno okačio aspirator, zadovoljno se osmehnuo – uspeo je!
Uspeće da ljubavi svog života, koja mu secka svakodnevno živce najmanjim makazicama za nokte, čiji ga čak i šapat nepodrške boli kao najgora nevolja, pokaže da može da se meri sa zaostavštinom koju mu je tast ostavio, a i svima onima koji su i dalje obletali oko nje, njenog sjaja, njegove labudice.
Svi čekamo – sad će da uključi aspirator.
Tata se smeje, spreman da proslavi svoju pobedu. Ona će njemu da prosipa po kući pamet, a on je ipak inspektor kome su najgori likovi dolijali, a ne dve, ili četiri rupe u zidu…
I taman kad je uzeo kabl da priključi aspirator, eh taj kabl, taj kabl je prekratak!
Tek sad ima da sevaju munje kojima bi i vanzemaljci pozavideli. Ne, ne, ne, to se ne sme propustiti – biće dobrog ugla ispod trpezarijskog stola, sklonićemo milje koji je baba isheklala.
Ona prilazi, mi čekamo, još nam samo kokice fale, ali nema veze.
Ona prilazi, gleda ga, i onda obrt: umesto strela otrovnica kao iz filma Pink Pantera, ona ne pravi scenu… Umesto toga, prilazi mu bliže, gleda ga pravo u oči i kaže: “Ma šta se brineš, zvaćemo nekog majstora. Hajde idemo nas dvoje negde na piće, volim kad šetamo po gradu i ti me držiš za ruku.”
A on poleti, ostavlja sve, i mač i bušilicu, koji mač!? Vrati mu se i osmeh.
Ljubav ipak treba da pobedi, jer ona – ćerka najboljeg majstora, izabrala je ipak najboljeg pantera.
I da, i srećna je, i sjaji u toj sreći, ovako ili onako… he he, jer…
Može se i tako!
