Lakat u prevozu.

Lakat u redu ispred kabine.

Rasprodaja traje.  

Lakat u redu u banci.

Stanodavac ne priznaje online plaćanje.

Uplatnica mora da se odštampa. 

Moora.

Sve mora.

Već mi je trideset i neka. 

A osećam se kao da mi je šezdeset. 

Telefon zvoni. Mama opet pita gde su deca.

Kod muža. Naravno.

A onda je vidim — njen potiljak.

Nasmejana. Ne žuri. Stoji, ali nekako…drugačija.

„Ona nema ni kučeta ni mačeta, zato je

nasmejana.“ – priča se.

Zapravo — ima dve mačke i čivavu.

Radi joj fontana na terasi, a nije u Rimu.

Sećam se kako su se deca radovala, prskali se.  Čivava trčkarala…

Kažu, i posao je promenila. Na bolje.

Pa kako to?

Kako si smirena?

Kako si mirna?

Kako si nasmejana?

Kako kad znam da su i tebe gazili!?

A mene gaze i dalje. Svakog božjeg dana  

Meni fontana curi u čarapama ženo!

A ti tu, pored svega — i dalje svetliš.

Nasmejana.

Pa kako?

Sećam se svega.

Nekad smo sedele zajedno.

Sad — ne pričamo.

Ti gledaš svoja posla  

A ja gledam tebe.

I pitam se:  

Kad ću ja opet da sijam?

Možda kad prestanem da moram.

Možda kad kažem: „Dosta.“

Možda kad pogledam sebe, kao što sam sad pogledala tebe.

Okrećeš se. 

Primetila si me.

Kažeš: „Hej, idemo na kratko — možeš?

Imamo tamo neke ljude da ’pretrčimo’ ha-ha.“

Možda i mogu.

Može, može i tako.