Upada kao da beži od kuće.

„Užasna je. Samo viče. Sve joj smeta. I ja joj smetam.“

Ne skida jaknu. Ne pozdravlja se. 

Ne pita ništa.

„Kaže da sedim ko mrtav. Pa šta, mrtav sam. Od posla, od života, od nje.“

Sipam mu kafu. Šećer ne stavljam.

„I ne dodirujemo se više. Nema seksa. Nema strasti. Samo obaveze. I naravno JA sam problem.“

Sedne. 

Glava u ruke.

„A ranije… bila je divna. Slatka. Znala je da se nasmeje. Bila nekako… moja. Znaš?“

Ćutim. To mi ide najbolje.

Pauza.

„A znaš da ti nikad nije rekla ništa za Anu?“ – kažem. Usputno. Kao da me se i ne tiče.

Zastane mu srce na kratko.

„Zna, naravno da zna. I nikad ništa. NIKAD.“ Klimam glavom.

Gleda u pod.

„A i dalje zaliva ono cveće koje si nam poklonila kad smo se preselili.

To je Majino i moje prijateljstvo… 

Eto, to je ona.“ – kaže mi.

„Sećaš se kad ste jeli moje slane palačinke…, one što sam ih sakrila ispod kolača od banana u frižideru, pa niste ni primetili?“ – jašta da nisu, ali pitam.

„Sijala je zbog mene tada. Zbog mene. Gledao sam i znao – to je ljubav.“

Opet gleda u pod. 

Pa se nasmeje. Onim smeškom zbog kog ga je ona i zavolela.

„’Ajde vi dođite lepo na večeru“ – kažem.

„Bez dece. Da joj vidim lice kad joj kažeš da sam ja organizovala. I da je to sve za nju. Da se držiš za ruku s njom molim – kao što si znao. Kao pre.“

Ne odgovara. 

Samo slegne ramenima, klima glavom poslušno.

Tako ti muškarci klimaju glavom kad shvate … – ali nisu sigurni šta da urade s tim.

Eto, ja samo sijam. 

I gledam svoja posla.

Može i ovako.