Girls Morning After... - kafa kao lek 😉
Ta mala, ujeda me subotom ujutru!
Mala ili velika.
Nes ili turska.
Subotnja jutarnja kafa s komšinicom – nije kafa.
To je terapija na srk.
Pokajanje na gutljaj.
Skr.
Šolja kruži.
Kao poruka iz ratnog dnevnika.
Ne priča – ali sve zna.
Danas nosi bež-bordo haljinu.
Sedi na stolu. Kabare dama sa slomljenim srcem.
Crna kafa.
Crnja od “nema dovoljno sredstava” na platnoj kartici, u petak, u 15 do 5.
Crnja od tišine u vezi koja umire.
Crnja od pogleda iznad naočara kad kasniš s rokovima.
Sija.
Mami.
Izvlači iz nas sve što smo gurnule pod tepih.
Kao mrak koji zna gde si slaba.
Da proguta.
Pa da ostaneš lakša.
Pa da ostaneš lakša.
Skr.
Kao metak u tišini. Direktno u ego.
Skr.
Da slegneš ramenima kad duša proključa.
Ćutimo.
Brojimo grehe. Klimamo.
A onda:
„Možda sam ipak malo preterala, jer ipak mu nisam mu rekla…”
Nema te rečenice koja jače udara od ignorisanja.
Ali polako.
Srčemo dalje.
Srčemo dalje.
I preterala?
Kao da postoji skala za haos.
Kao da postoji čekić koji zna šta lomi, pa da stane.
Mala – čivava, stražar trauma – reži pogledom.
Adam – crni panter, gospodin greške – grebe po ružama.
Pravi umetnost od nemira.
„Ne, ne, ne!” – vičem.
On stane.
Gleda.
Komšinica se smeje.
Mala laje kao da zna sve, ali ćuti.
Prema Harvard School of Public Heath, jutarnja kafa poboljšava fokus i mentalnu jasnoću, dok istraživanja American Psychological Association pokazuju da deljenje kafe jača iskrenije razgovore, emocionalnu povezanost i ošećaj pripadanja.”
„Jesi živa?” – pitam, jer dovoljno već ćuti.
„Jesam. A ti? Bila si sinoć…?”
„Jesam. Zdravlja radi, naravno, ha-ha…”
I tu se razveže sve što smo držale stegnuto:… a posle je sve bilo lakše – dodajem.
I vino. I muzika — preglasna da bi bila pametna.
A jutros… glava kao ponedeljkom ujutru.
Ono kad se, ‘odmorna od vikenda’, u polu-bunilu dovlačim do kupatila da se spremim za posao —
i tek tad shvatim da me život stiže sa svih strana.
A danas je subota.
Ako ovako izgleda subota, ponedeljak bolje da ne zamišljam.
Ali ova mala crna… mmm.
Osvesti te, kao da je neki lek.
Osvesti te, kao da je neki lek.
Ne kafa, lek!
Smeh sada menja i njenu haljinu.
„Kozmetičarka? Micin sin?”
„Ma… celo naselje zna, ali niko ne zna. Jaoo…”
Kafa hladna.
Ali srčemo.
Kao da time brišemo dokaze.
Skr.
Za grešku.
Skr.
Za stid.
Za stid.
Skr.
Za ono što nismo rekle.
Za ono što nismo rekle.
Sedimo.
Gledamo se.
Sijam.
I ona sija.
Svaka u svom odrazu.
Žive smo i osećamo… stvarno.
Srčem, dakle postojim.
Može se i tako.
PS: Ako vam kafa subotom ujutru ne oguli sloj kože – čestitam.
Vi ste ljudski screensaver, i to onaj naštelovani.
