A zašto nas je uopšte spojila ovaj naš human?
Zar pas i mačka jedu iz iste činije!?
Zar pas i mačka jedu iz iste činije?
Kod nas – da.
Na jednoj strani stoji Mala – stara čivava: čvrsto ubeđena da je svet opasno mesto, da se doručak mora braniti kao državna teritorija i da će, ako ne pojede sve danas, ostati gladna zauvek.
Tradicionalna do koske, mala u rastu, ali velika u strahu, jer je naučio život da ne menja put, da se drži svoje činije i da se na haubu automobila ne skače nikad.
„Jer to se ne radi. Tako su nas učili. Tačka.“
Tradicionalna do koske, mala u rastu, ali velika u strahu, jer je naučio život da ne menja put, da se drži svoje činije i da se na haubu automobila ne skače nikad.
„Jer to se ne radi. Tako su nas učili. Tačka.“
Na drugoj strani – Micko Adam, mladi mačor, glatke dlake i još glađeg stava.
Nije ga život mazio, ali ga je naučio kada si uporan i dovoljno šarmantan – i zatvorena vrata se ipak otškrinu, i to je dovoljno.
Nekad i prozori.
Ušetao je, zavrnuo svoj rep i ostao da živi sa nama jer mu se dopalo. Zašto da ne? I tako opevani – tačnije, mjaukani, jutarnji optimizam postao je naš kućni standard.
Svako jutro on ponavlja staroj čivavi:
„Gledaj, lepo je da stomak bude pun, ali ima vrednog života i između dva obroka.
Noćna šetnja pod zvezdanim nebom, malo maženja hm hm, pa gledanje kroz prozor… to je bar trodelna sreća.
A kad već delimo kuću, mogu za doručak, baš zato što sam takav, da podelim i činiju hrane – podneću.“
Noćna šetnja pod zvezdanim nebom, malo maženja hm hm, pa gledanje kroz prozor… to je bar trodelna sreća.
A kad već delimo kuću, mogu za doručak, baš zato što sam takav, da podelim i činiju hrane – podneću.“
Čivava ga gleda kao da je pao s Marsa, pa s krova, pa s haube automobila (što je, realno, scenario koji se njemu često dešava): “Ma opet ti istu priču !”
Jer Micko, on skače, to je njegova jutarnja rutina. Na haube, gepek, retrovizore.
Ali pošto je čist, uredan, nalickan, vlasnici kola samo slegnu ramenima:
Ali pošto je čist, uredan, nalickan, vlasnici kola samo slegnu ramenima:
„Ma dobro, bar nam je komšijski mačak lep i mio.“
A on, naravno, samo primenjuje ono što je shvatio odavno: svet je lepši kad se gleda s visine, plus njegov specijalan pogled iskosa – onaj nežni broj 3.
E sad, čivava ga gleda, međutim, ona ipak ima svoju filozofiju:
„Ne skačem ja po haubama.
Zna se kako se ide.
Lepo, istim putem, svakog dana. Tako te nauče, tako radiš.
Zna se kako se ide.
Lepo, istim putem, svakog dana. Tako te nauče, tako radiš.
Šta bih se ja sad tu pravila pametna?“
Micko Adam se protegne, zevne i šapne joj:
„Pa dobro, ali bogatstvo je u putu – ne u cilju.“
Ona ga pogleda sa mešavinom straha i ljubavi:
„Micko… bogatstvo je pun stomak. Sve ostalo su tvoje mačje filozofije.“
I tako…
svako jutro, dve životne škole stoje pred jednom činijom.
svako jutro, dve životne škole stoje pred jednom činijom.
Jedna škola kaže: „Drži se pravila.“
Druga kaže: „Probaj da živiš.“
A istina je negde između, i u njihovom prijateljstvu koje se ne da objasniti.
Na prvu: pas tradicionalista, mačor boem.
Ispod toga: nerazdvojni.
Sledeće jutro, čivava ga opet čuje kako se vraća iz svoje noćne ekspedicije. Koraci lagani, rep uspravan, i samo jedno malo „kkrrr“ iz stomaka.
„Opet ti krče creva…“, kaže ona, dižući obrvu.
Micko Adam se nasmeje, to je onaj njegov mačji osmeh koji izgleda kao da je sve pod kontrolom, iako nikad nije.
„Bilo je tu svega noćas…. i ljubavi… i malo tuče, priznajem“, kaže razvlačeći se.
„Evo me, boli me prednja leva šapa, ali živ sam. I dobro sam – življi.“
Sedne pored nje, pa namigne:
„Hajde da ti ispričam kako je bilo … kako sam se osećao živim. Ako pođeš večeras sa mnom, možda se i ti podsetiš kako je to nekad bilo… ono kad si u telu bila čivava, ali u srcu – aždaja ha ha.“
I prevrne se na leđa, pa se rastegne:
„Duša mi je puna, čak i kad stomak nije. A zato opet mogu da podelim sa tobom hranu iz činije.
Biće svega, ako je život slobodan. A sloboda… to je moj doručak za početak“
Biće svega, ako je život slobodan. A sloboda… to je moj doručak za početak“
Čivava ga samo gleda: pola začuđeno, pola ponosno, pola-neće-da-prizna-da-je-
Istraživanja pokazuju da većina pasa i mačaka koji žive zajedno razvija neutralan ili prijateljski odnos, a konflikti su češće posledice loše socijalizacije nego same vrste. Drugim rečima, pas i mačka mogu “jesti iz iste činije”, ako ih naučimo da su deo iste priče
Izvor: Istraživanje objavljeno u Journal of Veterinary Behavior (2017)
Jednog narednog jutra, kad ju je opet pozivao sa haube da „pogledaju svet odozgo“ – iako zna da ona ipak ne može baš toliko da poskoči, čivava uzdahne:
„Znaš… , pre nego što sam došla ovde, pre nego što me usvojila ova naša human… nije bilo lako.“
Micko Adam ćuti, jer kad čivava priča o prošlosti, diše se tiše.
„Nisam prošla dobro“, nastavi ona.
„Srce mi je tada kucalo brže. Bilo je brige, jada, odustajanja… Oni su me napustili i ne znam kakve su to muke imali, ali sigurno sam i ja bila nešto kriva…, ili nisam…?“
Zastane.
Gleda u svoju činiju kao da je u njoj ogledalo.
Gleda u svoju činiju kao da je u njoj ogledalo.
„I snalazila sam se. Jesam. I opstala sam. Ali sada… ne bih sve to ponovo. Kad si jednom ostavljen, pa dobiješ novu šansu, shvatiš da ne treba da rizikuješ i menjaš put.
Već ideš kako su te naučili, da se ne penješ visoko, da ne tražiš previše…“
Već ideš kako su te naučili, da se ne penješ visoko, da ne tražiš previše…“
Micko Adam je gleda nežnije nego što bi priznao:
„Ali umela bi ti i mojim rasporedom. Možda i pametnije. Možda i srčanije. Jer istorija… istorija je učiteljica.“
Čivava se nasmeje, prvi put tog dana:
„Imam i ja šta da podelim, znaš… samo se ipak malo plašim. Možda sam i stara za promene.
A možda i nisam,… samo pusti me da malo razmislim.“
A možda i nisam,… samo pusti me da malo razmislim.“
Kad se sunce slilo na pločice dnevne sobe, sedeli su jedan pored drugog – kao dva druga koja se poznaju bolje nego što bi priznali.
Čivava, i dalje, tvrda kao parlament:
„Sigurnost. Poredak. Zna se. Put kojim ideš je put koji znaš.“
Micko Adam fleksibilan kao opozicija:
„A šta ako ponekad treba da promeniš put da bi video nebo?“
„Nebom se ne hraniš, Micko Adame.“
„Nekad se baš time hraniš, čivavice.“
Ona ga gurne šapicom:
„Ti imaš svoj svet, svoja pravila i svoju slobodu. I dobro ti stoji.
Ali ja sam ostala živa baš zato što sam bila oprezna i poslušna.“
On samo dodirne činiju svojom šapom, blago je gurne ka njoj i kaže:
„Evo, uzmi pola. Stari, novi, sigurni, slobodni… svejedno je. Dok god jedemo zajedno.“
„Dobro“, kaže ona tiho. „Ali sutra ti ideš po hranu kod nje.“
„Važi“, kaže on, „a sutra uveče, ti ideš sa mnom.“
I u tom trenutku Mici se pojavila, ipak je ona ovde šefica.
Seda na naslon kanabeta, pogleda prvo njih, pa mene na drugom kraju sobe, ocenjivački, kao da vodi sednicu.
Micko Adam odmah kaže:
„Evo je naša šefica.“
Čivava dodaje:
„Nemoj samo sada da nam drži sastanak.“
A Mici spusti rep preko naslona, onako nežno, i napravi izraz:
„Možete da nastavite.“
I sve se smiri – jer Mici je institucija.
Narednog jutra, jer nije krenula sa njim u avanturu, Micko Adam je doneo Maloj dečiju vunenu čarapicu zaboravljnu od nekog komšijskog deteta na stepenicama, i ponosno je spušta pred čivavu:
„Za tebe.“
„A šta ću ja s tim?“, pita ona kao užasnuto.
„Pa… to ti je kao uspomena iz moje noćašnje avanture.“ – kaže Micko Adam.
Čivava ga gleda kao da je doneo otrovnu pečurku:
„Pa ti si opet pao sa haube ili se zaglavio u kontejneru kad si ovo doneo, pa šta će nam ovo? “ – ali zapravo je prikrivala sreću što se ipak vratio kući da podeli doručak sa njom.
Ulazim u tu jutranju scenu i kao da čujem…
“Evo je, a zašto li nas je uopšte spojila ova naša human?
Sipam im hranu, spuštam činiju dok sedam na kanabe i kažem im:
„Gde je moj repić? I gde je moj snažan dečko?
Hajde dođite, doručak!
Ma kako je lepo kad sarađujete, delite, razumete se, jedete iz iste činije.”
Ma kako je lepo kad sarađujete, delite, razumete se, jedete iz iste činije.”
Tako ja kažem.
A njih dvoje se pogledaju, onim pas-mačka pogledom:
„Ma šta priča ova naša human?“
I naravno, siti, zadovoljni, već dolaze kod mene na kanabe.
Jedno s leve, drugo s desne strane.
A onda se i Mici pridružuje i seda na svoj presto – moje krilo, jer ona glavna, tu nema spora.
I tu smo svi ,ekipa koja ne bi trebalo da funkcioniše, a funkcioniše bolje nego pola sveta.
Jer svet je zapravo naš, tako biramo.
Može se i tako.
