Bez svedoka...
37.0
Stajale smo ispred ulaza u njenu
zgradu kada mi je to prvi put
rekla.
Ne kao ispovest,
više kao informaciju koja je
strpljivo čekala svoj red.
„On ima temperaturu“, rekla je.
Pogledala sam je ozbiljno.
Takve stvari se ne ignorišu.
„37.0.“
Sačekala je trenutak,
kao da proverava da li sam
razumela razmere situacije.
„Leži“, nastavila je.
„Gleda u plafon. Kaže da mu se vrti u glavi.“
Klimnula sam.
To je poznat simptom.
Ne vrtoglavica,
nego iznenadna svest o sopstvenoj slabosti.
„Pitala sam ga da li želi čaj.“
„Šta je rekao?“
„Ništa.
Samo je zatvorio oči.
Kao da čuva snagu.“
Posle nekoliko minuta ponovo sam ušla u
sobu.
“Jesi li zaspao?”
Otvorio je jedno oko.
“Ne.”
“Kako si?”
Razmislio je.
“Zbunjen.”
“Zbog čega?”
“Ne znam da li mi je bolje…
ili samo nemam snage da mi bude gore.”
Klimnula sam glavom.
“Dobro, onda idem da…”
Prekinuo me je.
“Nemoj tako brzo da kažeš dobro”,
dodao je.
“Ko zna kako će biti…”
E tu se nasmejala. Tiho. Bez zlobe.
„Posle je rekao da je, ako se nešto desi,
sve napisao.“
„Testament?“ pitala sam.
Slegla je ramenima.
„Pretpostavljam.“
Zastala je, pa nastavila.
„Ležao je potpuno mirno.
Kao da sluša svoje telo.
Kao da čeka da vidi na čijoj je strani.“
U jednom trenutku je rekao:
“Molim te… nemoj sada da usisavaš.”
“Ne usisavam.”
Ćutao je nekoliko sekundi.
“Dobro.”
Zatim je dodao:
“Samo sam hteo da proverim.”
Pogledala me je nakratko.
Ćutala sam.
„A znaš šta je najzanimljivije?“
Odmahnula sam glavom.
„Veruje da će ga neko primetiti
ako mu bude gore.“
Nije zvučalo kao optužba.
Samo kao činjenica koja postoji
sama za sebe.
Uzdahnula je.
“Znaš šta mi je rekao kada sam
krenula do kupatila da operem ruke?”
Nasmejala se opet.
“Šta je rekao?”
Rekao je uz uzdah:
“Za svaku slučaj oooh”
Onda tišina, ona ozbiljna.
“A kasnije kada sam otišla do kuhuinje,
otvorila sam svoju fioku, tablete
su zašuštale…
Čekala sam.
Pitao me je šta radim.“
„Šta si rekla?“
„Njemu ništa.“
Tišina između nas bila je precizna.
„Uzela sam svoje“, dodala je.
Nije mi objasnila koje.
Nije bilo potrebe.
„Popila sam ih bez vode. Navika…“
Videla sam je u toj kuhinji koju
poznajem,
pod onim svetlom koje nikada
ne postavlja pitanja.
„Vratila sam se u dnevnu sobu.
Spavao je.“
Zastala je.
„Rekao je, pre nego što je zaspao:
“Probudi me za dva sata.’“
„Jesi li ga probudila?“
Odmahnula je glavom.
„Nije bilo potrebe.“
Stajale smo još malo, nije to bio kraj.
„Znaš šta je razlika između njega i mene?“
pitala je.
Ćutala sam.
Okretala je ključeve među prstima.
„On veruje da će neko primetiti
ako mu bude gore.“
Pogledala me je pravo u oči.
„Ja nikada nisam imala taj luksuz.“
Udahnula je mirno.
„Navikneš se.“
„Na šta?“ pitala sam.
Pogledala me je direktno.
„Na to da prolaziš kroz stvari bez svedoka.“
Posle je ušla u zgradu,
a ja sam ostala još trenutak napolju.
Razmišljala sam o njenim rečima.
O čoveku koji leži sa 37.0
i ženi koja stoji pored njega
sa nečim što u toj prostoriji nema ime.
O tome kako prisustvo
ne znači nužno i svedočenje.
I kako odsustvo ne znači nužno samoću.
Pomislila sam koliko je čudno
šta sve čovek nauči da nosi sam.
Ja još uvek imam male, bezazlene saveznike.
Suplemente.
Rutine.
Sitnice koje ne traže objašnjenje.
Još uvek nemam svoju fioku
koju otvaram po navici
i bez razmišljanja.
Ono kroz šta sam prolazila,
nisam prolazila bez ljudi.
Ali neke stvari čovek ipak mora da
prođe sam, u sopstvenoj tišini.
Samo sa plafonom koji bi gledao
nazad.
Bez pitanja koja dođu sa zakašnjenjem.
I sa mirom.
I ponekad se pitam,
ne sa gorčinom,
nego sa razumevanjem:
da li je lakše kada imaš nekoga
pored sebe,
ili kada nemaš nikoga
– pa nema ni očekivanja.
Može se i ovako.
Može se i onako.
A ponekad jedino
što zaista možeš
jeste da ostaneš u sopstvenom telu,
da saslušaš šta ti govori,
i da naučiš da mu veruješ,
čak i kada niko drugi ne zna.
