Za muža ipak ide poseban neseser.
HOBOTNICA, I NA ŽARU
Dva dana pre mora.
Postoji jedno godišnje doba koje
ne postoji ni u jednom kalendaru.
Pakovanje.
Na televizoru vremenska prognoza.
Na krevetu kupaći kostimi.
Na podu otvoreni koferi.
Na frižideru spisak.
Na telefonu još jedan poziv iz kancelarije.
„Treba nam još jedan izveštaj.“
Pogledala sam u ekran.
Pa u kofere.
Pa ponovo u ekran.
Naravno.
Kao da se godišnji odmor ne može
odobriti bez još jednog izveštaja.
Otvorila sam laptop.
Poslala izveštaj.
Niko nije rekao hvala.
Ali kofer je i dalje čekao.
Zatvorila sam prvi.
Tačnije, sela na njega.
Jer kako drugačije zatvoriti kofer
nego sesti na njega?
Čula sam onaj poznati zvuk u leđima.
Nešto između „klik“ i „nemoj
više“.
Kofer je bio zatvoren.
Moja kičma nije baš bila sigurna.
Ali o tome ćemo kasnije.
Moj muž je u tom trenutku imao
mnogo ozbiljniji problem.
Stajao je pored automobila.
Slušao.
„Čuješ?“
„Šta?“
„Kaiš.“
„Koji?“
„Taj.“
Ne zna koji.
Ali zna da se čuje.
Već nekoliko dana.
Siguran je da će pući baš na
autoputu.
Automobili imaju taj dar.
Nikada ne biraju parking ispred
zgrade.
Uvek biraju najgori mogući
trenutak da se pokvare.
Ćerka je živela u potpuno drugom
univerzumu.
Ovog leta njen Instagram konačno
mora da izgleda kao da život
stvarno ume da bude lep.
„Treba mi još jedna haljina.“
„Već si spakovala šest.“
„Znam.“
„Čemu sedma?“
Pogledala me je kao da sam
upravo rekla da more nije slano.
„Za zalazak sunca.“
Posle toga je sela da pogleda još
nekoliko reelsa.
Kaže da mora da vidi šta se ovog
leta nosi.
Sin je bio mnogo jednostavniji.
Njega nije zanimalo ništa od toga.
Verovao je da negde u plićaku
postoji školjka kakvu još niko
nikada nije pronašao.
I bio je potpuno siguran da čeka
baš njega.
„Mama, misliš da postoji?“
„Postoji.“
„Ja ću je naći.“
„Hoćeš.“
Ako prethodno dozvoliš da te
namažem kremom.
Od glave do pete.
Ako postoji SPF 1000, kupićemo i to.
A onda dolazi apoteka.
Jer šta ako mene zakoče leđa.
Šta ako malog opeče meduza.
Šta ako ćerka izgori na suncu.
Šta ako muž dobije temperaturu od 37.
Za njega ipak ide poseban neseser.
Sedela sam na drugom koferu.
Pa na trećem.
Svaki koji sam zatvorila koštao me
je još jednog čudnog zvuka u leđima.
Ćerka me je pogledala, a potom i oca.
„Mama…“
„Molim?“
„Pa zar ti još uvek nemaš kičmu, ali zaista?“
Nasmejala sam se.
„Nemam vremena da je imam.“
Odmahnula je glavom.
„Ja nikada neću tako da živim.“
Pogledala sam je.
I setila se da sam isto to govorila svojoj majci.
Bo nas je sve vreme posmatrao.
Mali jazavičar.
Kobasica sa nogama.
Rep mu radi kao metronom.
Sedi pored najvećeg kofera.
Siguran da i ove godine putuje sa nama.
Niko nema srca da mu kaže da ga
čeka deset dana kod komšinice.
Priznajem…
To mi je bio najteži deo pakovanja.
Negde oko dva posle ponoći.
Kolona.
Naravno.
Mali spava.
Maska za ronjenje mu je još uvek na glavi.
Neću da mu je skidam.
Probudiće se.
Neka sanja onu svoju školjku.
Muž steže volan.
Kao da će kolona krenuti brže ako
se dovoljno iznervira.
Svakih nekoliko minuta pogleda navigaciju.
Pa put.
Pa opet navigaciju.
Ćerka se smeška.
Tek tada primetim da se u
automobilu pored našeg smeška i
neki dečko.
Otprilike njenih godina.
Kolona stoji.
Oni, naravno, uopšte ne flertuju.
Samo se gledaju već dvadesetak minuta.
Nasmejala sam se.
Svako putuje na svoje more.
Pogledala sam se u retrovizoru.
Podočnjaci su mi već bili boje mora.
Oči su se same sklapale.
Pomislila sam samo jedno.
Samo da stignemo.
Da legnem.
Dva dana kasnije sedela sam u restoranu.
Prvi put tog dana nisam držala
ništa u rukama.
Konobar je spustio salatu od
hobotnice ispred mene.
Muž me je pogledao.
„Deca su otišla u grad.“
Klimnula sam.
„Večeras smo sami.“
Opet sam klimnula.
Nasmešio se.
„Što ne popiješ čašu vina? Opusti se malo.“
Pogledala sam čašu.
Pa njega.
Pa salatu.
Pomislila sam kako on zamišlja jedno veče,
a ja sasvim drugo.
Nije mi trebalo vino.
Nije mi trebalo ni romantično veče.
Trebao mi je san.
Jedno jutro bez pitanja.
Bez:
„Mama…“
Bez:
„Gde mi je…?“
Bez:
„Jesi ponela…?“
Sutradan sam ustala pre svih.
Uzela peškir.
Obula papuče.
„Odoh na plažu.“
Pogledali su me zbunjeno.
„Sama?“
„Sama.“
„A mi?“
„Vi ćete posle.“
„A gde ćeš?“
Slegnula sam ramenima.
„Ne znam.“
Izašla sam.
Dok sam hodala prema plaži,
prvi put nisam proveravala da li je
neko poneo peškir.
Da li je neko poneo vodu.
Da li je neko poneo naočare.
Zastala sam.
Nadam se samo da se mali setio
da se namaže.
Za ostalo…
Valjda će se snaći…
Nasmejala sam se.
I setila se hobotnice.
Osam krakova.
Možda ih nije dobila da bi bila posebna.
Možda ih je dobila zato što neke
stvari jednostavno ne mogu da se
rade sa dve ruke.
Može se i tako.
